krivo mi je, pa sta!

ko zivot pretvori u dugu bolest jedini lek mu je smrt, kazao je Dusko Radovic, al ja ovde ne znam gde su mi navodnici jer imam srpsku tastaturu, a ja navikla da kucam po onoj drugoj, pa ne mogu da ispostujem cika Duska i stavim ga u navodnike. iz istog razloga u predstojecih nekoliko recenica nedostajace crtice, upitnici, dve tacke i slicno. dakle sta? (evo ga upitnik, ode ruka sama      ;)   ) imam ja jednog prijatelja. dobro, imam tri prijatelja, ali ovaj jedan je sad bitan za pricu. isli smo zajedno u neku skolu. u stvari, isli smo zajedno u sve skole i ja ga mnogo volim. jako sam uzbudjena, pa mi nedostaju reci, ali recimo da mi je to jedan bas onako blizak covek. sretala sam posle i neke druge ljude koji su mi postajali bliski ili bliskiji, ali nekako nisam umela da odredim gde mi je tacno mesto i nigde se nisam osecala kao u svojoj kozi. smerne zene su mi bile dosadne, raskalasne zene su me plasile; pobornike sportskog zivota sam smatrala za debile, od drogiranih sam bezala kao djavo od krsta…. ostala sam valjda zaglavljena u nekom predpubertetu, sta li. sto je najgore i covek mi takav. moze da se rusi kuca, moze svet da propada, ali za druzenje sve. jednom sam u besu rekla da najcesce ne mogu da prodjem kroz kucu, a on mi je rekao: sta ce mi kuca ako nema ljudi u njoj (na stranu sto mi uopste ni nemamo kucu. nemamo ni stan. nemamo nista, ali se trudimo da imamo prijatelje. a ljudi nisu bas za prijateljevanja. cak ni za druzenja. ljudi su za nesto slatko ako moze. ali da bude veliko!) i sad gde odoh…nista, ajmo opet. imam ja dakle tog jednog. zasto i kako je doslo do toga da me nikad ne pozove. ni on mene, ni ja njega, poooojma nemam. sad, kad bih bas zaceprkala po secanju, mogla bih da se setim da sam ja kao ostavila nekog ko je kao bio smrtno zaljubljen u mene, pa opet bila sa njim, a ovaj moj (nikola neka bude, to mu i jeste ime i neka stoji ovde jer bih bas volela da procita ovo kad se otrezni za osamnaest dana) mi rekao nemoj to da radis, a ja kao rekla e bas hocu, neces valjda ti da mi odredjujes s kim cu ja da budem, a on opet rekao nemoj bre, sad mozemo da nastavimo da se druzimo, ali ako opet pocnete da se svadjate dvadesetiosam sati na dan, nema nista od toga, a ja bas htela u inat njemu i celom svetu. naravno da smo opet poceli da se svajdamo (imali smo osamnaest godina, mozda tako bude jasnije) i naravno da smo se opet razisli, pa onda opet i opet i tako ne znam ni ja sama koliko puta sve dok ja nisam upoznala ovog mog sada sto mu perem carape i peglam kosulje svaki dan. tako je nastao neki kurslus i nekako sam ispala iz te price. i cula sam kako je nikolina mama pricala nesto o meni licno i personalno sto je mogla samo da cuje od svog sina i nikoga vise jer niko vise, pa cak ni car trojan nije znao to i to. a imala sam citavih devetnaest godina i smrtno sam se uvredila. i zaklela se da nikad vise u zivotu sa nikolom necu progovoriti niti jednu jedinu rec! tako i bi! (sad mi je zvonio telefon, pa sam zaboravila sta sam htela.) dakle, nikada ga vise u zivotu nisam pozvala. ja njega zato, a on mene takodje, a zasto, pojma nemam. kad sam se udavala u inat ga nisam pozvala, a zvala sam nekoliko kurti u jos malo murti za koje sam bila ubedjena da ce ga obavestiti. kad mi se rodila cerka, pa kad su te kurte i murte dosle da je vide i ispricali mi kako su rekli nikoli da sam se porodila, a on izbecio oci i pitao pa kad je ona bila trudna, ja sam se topila od radosti. bilo mi milo em drago sto sam uspesno ispala kreten prema kretenu. a kad smo se sretali jos nekoliko puta u zivotu (a morali smo se sresti jer smo imali toliko toga zajednickog) namerno sam ga tretirala kao poslednji sljam i olos. na kraju, kada je poceo da se vidja sa jednom mojom drugaricom, nisam propustala priliku da joj nabacim kako sam mislila da je normalna. i vracao mi je istom merom. i nikom nista. u petak mi je zazvonio telefon. mobilni, naravski, svi znate da ja i jos jedan u dvesprvom veku nemamo fiksni. pogledam: “m kuci”. tako pise. m zivi u gradu moskvi, a kuca mu je u gradu beogradu. u nju dolazi dva puta godisnje, a ove godine je vec jednom bio. javljam se sa neskrivenim odusevljenjem. m kaze nije hteo nikom da se javlja, mama mu je umalo pala u nesvest kad ga je videla na vratima. dosao je da produzi vizu i na nikolinu svadbu.

pojma nemam kakve to veze ima sa radovicem sa pocetka posta. majke mi!

 

razmazenost

nikad se ne vozim autobusom. mislim, ne mogu, razumete? to je moj mali hir. odrecicu se frizera, nosicu cipele od prethodne godine, ili one tamo, uopste mi nije bitno. garderobu menjam kad mi se prethodna pocepa. radije cu u kafani ostaviti 5000 nego u butiku jednu, takva mi narav. mogu dsa ne jedem, mogu sve, ali da udjem u autobus, jok. ta moja odbojnost prema autobusu je pocela polako da prerasta u fobiju od gradskog prevoza. panicno grickam nokte ako bas moram da se uputim nekud bez naseg cetvorotockastog ljubimca, prebiram po pamcenju kud li se dede najbliza taksi stanica, ako se ne setim u roku od odmah, pocinje da me obliva znoj, otkud znam dal hladan, ili ne, u panici sam!!!
e, neces magi, majci, ima da odrastes, kazem ja sebi juce i uputim se kod sestre na slavu autobusom. istina, ona zivi cele tri autobuske stanice odmene, ali dobro, i to je nesto. dva posle podne, ja, kesa pica, pokloncici za klince, moja tasna, torba sa decijom presvlakom i dvoje dece. avantura! dakle, kad smo se konacno dokopali autobusa i nekako seli, shvatila sam da ovi savremeni autobusi imaju red stakla, pa red duplog stakla, pa red lima, pa prozorcic, tek da se zakunes da nisu hermeticki zatvoreni. ovo nije bilo od napada panike, pocela sam da se gusim stvarno. odmakao cika dvesta metara uzbrdo (jesam li napomenula da sestra zivi tri stanice uzbrdo) i stao….ljudi poceli da psuju, pa da padaju u nesvest, on nece da otvori vrata jer je to pravilo sluzbe (jebem ti sluzbu) i tako…na sledecoj stanici poizlazilo ih osamstopedeset i sedam i sad sam na konju, mogu da disem. ali, ne lezi vraze, buduci da se vozimo na osamdesetidevet stepeni celzijusovih bez oksigena, moje mladje mladunce zaspi snom pravednika znojeci se na mojoj pazljivo peglanoj kosulji. sminka mi se sliva niz lice, postaje tragicno. nakon sto je stajao u nekakvoj ne znam zasto napravljenoj koloni oko pola sata, cika vozac se iznervirao i mrtav hladan prosisao sestrinu ulicu. trebalo je naime da skrene levo, a o nje covek nastavio dalje. uzalud je bio placi skrgut zuba, on je vozio i vozio, kao da je sa svojom sopstvenom zenom u kolima, pa se malo iznervirao, ali samo neka ona ocuti dva minuta, brzo ce ga proci. skrenuo je neznamnijakolkoulica dalje i stao psujuci usput na nekom busmanskom jeziku. izasla sam i uputila se prema sestrinoj kuci prolazeci pored navijaca zemuna koji su se spremali za okrsaj sa partizanom. svi su bili pijani…ali to je neka druga prica.
i posle, neka mi neko kaze da se vozim autobusom. necu, pa makar prepesacila svet ili nikad ne makla iz kuce!

 

nista

Proslo je sto godina od mog prethodnog posta…i htela sam da pisemsvasta…i jesam, ali iz nekih glupavih razloga nisam uspela da to i objavim…isada je sve cisto i sredjeno…proslo je…i ja se osecam potpuno prazno…i o cemu onda da pisem…

 

Sumnjam

U stanu u kome zivim ima preko 60 coskova. Ne znam koliko, brojala sam do 57 i zabrojala se. Debil koji ga je projektovao je osmislio sobu od pet kvadrata sa sedam zidova. I sad,u tih preko 60 coskova nema nista. Ne volim da mi coskovi budu zatrpani. Tako imam osecaj da je sve ok. Na tepihu moze da se nadje svasta,na fotelji takodje,a sigurno i na trosedu, stolicama i posebno stolu,ali u coskovima nikad. I to je sustinska razlika izmedju mene i nje. U njenom stanu ne moze da se dise od prasine koja je napadala po papirima koji su gurnute u knjige koje stoje medju torbama koje su nagurane u kese koje su cusnute iza ormana pa pokrivene govnima! Kako mogu da verujem jednoj tako muljavoj osobi?

 

Ja,pa ja,meni,moje!

Dok sam bila trudna prvi put,na preglede sam odlazila kao da umesto stomaka nosim orden Sv.Save,al’ najmanje drugog reda,potpuno zanemarivsi cinjenicu da u tim cekaonicama sede iste takve zene s istim takvim stomacima.Kad su kasnije ljudi dolazili da vide to nase prvo dete,ja sam je iznosila iz sobe,ponosna k’o da sam rodila bar malog Budu.
E sad.Izvinjavam se,al ja ne volim plave muskarce.Deluju mi nekako nezno,svileno, nemuski.Muz mi je kao…kao…e,znate na koga najvise podseca?Na Samija!Ozbiljno.Ja sam potpuni opozit.Baba mi je bila Nemica,iz jedne od 12 grofovskih porodica(ako sad cujete da se neko smeje k’o hijena,to je taj isti moj muz,vraca mi za onog Samija i sisti kroz zube: grofica od belog kuceta!To zato sto je toj mojoj babi,u stvari njenoj porodici na grbu bio beli pas,al’ gde sad odoh!)Dakle,ja sam plava.Ma,sta plava,bela(sto nema nikakve veze s neznoscu i smirenoscu,ne dajte se zavarati). Kad se,dakle,rodilo nase drugo,a musko dete,bila sam u potpunom soku sto je on protivno svim zakonima dominantno-recesivnih gena beo kao sir. Musko!A belo!Pih! Ipak sam plakala od srece i dike kad god ih vidim da spavaju na jastuku,ovaj crn ko ugalj,ovaj beo ko albino.Reklama za Beneton!Hocu da kazem,ja volim svoju decu.I ponosna sam na njih.I najvazniji su mi!Ali im ne dam da trce po stepenistu i urlaju kao divljaci;niti da skacu po kuci u ponoc kad znam da ovi ispod spavaju;niti da na bilo koji nacin opterecuju,ugrozavaju i maltretiraju druge ljude.Ne ocekujem da budu centar sveta nikom,pa cak ni njihovom ocu.I nikako ne mogu da shvatim kako i zasto ljudi imaju petlju da se ponasaju kao da su celom svetu,bas oni razmazeni jedincici?

 

psovka za mene

“I drugi ljudi…” pokusala sam da lamentiram nad svojom sudbinom, ali ledeni pogled upucen preko soljice iz koje je R pila kafu me je sasekao u delicu sekudne.

“Drugi ljudi? Drugi ljudi nemaju dete koje je imalo maligni tumor i sta sad?” Pauza. Dugacka. Znam sta je protrcalo u toj pauzi, secam se, kako bih mogla da zaboravim. “Nemoj, molim te, da razmisljas o drugim ljudima. Kad te molim”

Uzasno sam se postidela. U nekim od svojih najocajnijih trenutaka, kada vise nisam mogla da se izborim ni sa trenutnom situacijom, ni sa onim sto me mozda ocekuje, ni sa svojim strahovima, ni sa zivotom uopste, u svojim odvratnim, pakosnim mislima uzimala sam za primer bas nju, moju prijateljicu koja mi uvek jeste bas to, prijatelj. Zavidela sam joj na jednoj vrsti slobode koju ona ima, a meni je, eto, nepravedno uskracena. Sada sedi preko puta mene i kori me, nehotice, za sve te odvratne misli koje nose radni naslov: zasto ona moze, a ja ne?

Zabrljala sam. Zato sto sam iz jedne dugacke price istrgla samo jedan mali segment i zaboravila da svako dobije koliko moze da ponese i uvek sa odredjenim razlogom.  Tako da, kada sledeci put pocnem da razmisljam o tudjim zivotima…znam sta cu!

 

Ponešto o babi

‘Ćes da turim jednu, ti i ja da popijemo dok se oni ne vrate? A gde idete na ronđendan? A,  znam, kod onoga što mu je otac pop, gde beše? Jeste, tamo sam ja išla svake godine na veliki petak dok mi je noga bila zdrava, jebem ti život kad sve na mene. Tamo je sestra od ovoga tu, preko puta imala kuću, jaooo, koliko je puta ona tu dolazila sa švalerem. Nije imala muža, nego samo tog švalera, on joj je i dete napravio, posle ju ostavio stan, nego znaš, njen otac nije hteo ni da čuje da mu uđe u kuću sa švalerem, pa onda ona ga dovede tu i tako, ja skuvam kafu oni popiju, iiiii koliko sam ja kafa samo skuvala. Čim dođe leto, a ja otvorim sezonu, pitaj ih, svi znaju. Nego da te pitam: gledam pre neko veče ona’ kviz. Onaj, što ide ponedeljkem. Uze čovek osamsto pedes iljada za dvaes pet minuta, a sve dolaze neki bogtepita odakle, karakušljivi, dtebogsačuva, i uzimu pare, svepljušti, imaš nekoliko i pitanja i kolko oćeš pomoći, ako ti nešto nije jasno, pitaš publiku i oni ti obljasne, pa ja baš kažem moje Aleksandre, zašto se vas dve ne prijavite, imate te škole i sve to, ona bre zna, pripostavimo kad ona’ čita pitanje, ona odgovara i pre nego što iskoče odgovori. Onaj baš voditelj kaže, svaki put kad završava kviz: prijavte se ljudi, nemo da se ne prijavite, na štete nećete da bidnete. Pa, jel’ možeš s tom peglom? dobro, ako je samo da prepeglaš, nemo’ čovek da ti ide kigođ krpa, ja sam volela moj starac uvek da je po propisu, eto sad deca kažu: ajde, baba šta više pričaš o tom starcu kad te tuko sve mi znamo, pa jeste, znaš, istina je, tuko on mene, al ja njega zatapka i sad dvaes godina krckam njegovu pemziju. Ma, ne valja ti to ništa, ja sam imala onu žarnjaču, znaš. El, znaš ti šta je žarnjača? Ja volim, znaš da gledam onu šarenicu, uvek ima da se pogađu neki predmeti, ono sve što je pre bilo, pa ne znaš ti, dobro, pripostavimo još si mlada, uzimu ljudi nagrade, jedna žena, ne znam šta je pogodila i odnela kući tepih pet sa pet sa čvorovima. Ima, kaže celu sobu da pokrijem, znaš šta je, i došla jedna on je pita šta je to, ona kaže, ne sećam se ja Daca će znati da ti kaže i on ju reko: jeste, ženo, bravo, ideš u Banju sedam dana sve besplatno i da povedes koga hoćeš. Pa donesu sve tako neke stvari starinske, one niti što se tke, to sam ja pravila s mojema rukama, pa motovilo, pa brdilo, pa brda, iha! Nema, paz’ ja šta ću da ti rečem: sve se, bre, vraća na staro i ima da bidne ko pre, a ne ko ja onomad kad su me vozili kod onog lekara ti što si rekla, pa gledam, to su neke kuće, neke fabrike, pa nije to ona’ svet ja što znam i nije to moja planeta. Ej, el znaš ti da nas zemlja više ne mož’ da izdrži. Ima da pukne na pola i svi da propadnemo! E, tako, isključi peglu i stavi ovde, znaš da ne zapali nešto. i Uzmi sad te novine, pa mi reci jer su ufatili one što opljačkali one pare? kako nema, pa piše ti tu, na naslovne strane: na Zvezdari upali čoveku u kuću upokupili mu tolko i tolko para, i? kako nema daj da vidim, a jes, ne vidim ja to. Evo, već su se vratili, a nismo čestito ni progovorile!

 

sadasnjost

Cekajte malo…imam i ja babe, dede, tatu, i tetku, striceve…ili ih nemam vise, to je vise pitanje vaseg odnosa prema zagrobnom zivotu nego pitanje za ovu temu…u svakom slucaju, mogla bih da imam uspomene:

na letovanja u Rovinju i onom stanu tik iznad autobuske stanice

na hleb namazan eurokremom i “ja hocu da mi bude pola crno a pola belo”

na “necu da probam farmerke, zasto on moze da dobije mini liniju, a ja ne mogu majmuna koji se prevrce” u Studgartu

na najduzu rec na svetu koju su beogradski trgovci izgovarali u opkladu, a ja je naucila za jedno poslepodne

na skupljanje kestenja u Ruskoj ulici dok ono bezi kotrljajuci se prema Sajmu

na lubenicu u ponoc na Kalenica pijaci

na “udji sama u taj Mek, meni to lici na studentsku menzu, kad vec moras sve da probas, ko majmun”

na picu u Snezani nedeljom poslepodne, ali samo zimi

na konak Knjeginje Ljubice posle toga

na hipodrom i konjske trke nedeljom poslepodne leti  i tihu mantru da pobedi “tacan” konj jer to znaci veceru van kuce

na tablic i preferans i najstrasnije psovke “juce si se ispilila i ti ces mene da ucis”

na punu kucu studenata i “stavi tri kafe”

na “daj i meni jednu cigaru sta blenes”

na “ko ti je taj bilmez” i obavezno bilmez

na pino s.

na pun kofer kravata s kojima ne znam sta da radim

na mimoze skembane u akten tasnu ili pod kaput

i na mnogo toga…

mogla bih…ali nemam….nikada ne razmisljam o tome, ne secam se, a prestala sam i da sanjam…a zasto?….pa, ne znam…kao da su moja secanja pocela onoga dana kad sam se s drugog sprata smandrljala medju dvesta ljudi u beloj haljini…i ne secam se nicega pre toga…a morala bih…krajnje je vreme…

 

Tetka u knjizevnosti

Imam ja jednu tetku.Dobro,nije mi rodjena,ali drugu nemam,pa citajte ako hocete, a ako ne,sta da radim.Potpuno sam zaboravila na nju,kao sto sav posten svet zaboravlja one koji mu nicim izazvani pomognu u zivotu.Atajlo me je podsetila na nju prvo jer imaju isti nadimak,a onda i zato sto su iz istog kraja.Ta moja tetka je od onih ljudi sto imaju jako zanimljiv zivot ali da se desava nekom drugom.Dobra je kao ‘leb i mogli biste sa potpunom sigurnoscu da se kladite da ce uvek reci kako jeste.Udala se sa 19 godina za mog tecu Zorana koji je bio stariji od nje 23 godine.On je po zanimanju bio jedan vrlo duhoviti i svima simpaticni boem.Umeo je,recimo,vrlo simpaticno da dodje kuci u tri ujutru i da svuce jednim elegantnim potezom sve sa kompletno postavljenog stola. Ili da proda svoju porodicnu kucu i vrlo simpaticno prebaci zenu i dete u stan za koji se cela tri meseca posle njegove smrti ispostavilo da je iznajmljen,a ne kupljen.Ipak ga je volela kao Boga i rekla je da bi vise volela da smo svi skocili u Dunav nego da je on umro.Posle je malo pila i igrala preferans.Pa se udala opet za jednog Rusa.Videla sam da se vracala kod mog brata.Kazu nije bila srecna.Onda su isli na vikend da probaju nesto da promene.I promenili su.Tecu Rusa izujedali su strsljeni i umro joj je na rukama.Onda je malo vise pila.I malo odlutala.Zivot joj je namenio da plete dzempere u nekom podstanarskom stanu i vidja svoje unuce po dopustenju jednom mesecno,a ja se danas nesto mislim,sta li bi joj dodelio neki prosecan pisac da je tetka nekim slucajem u knjizevnosti,a ne u zivotu?

 

Nemam, necu, nisam, nemoj!

Nije uzalud moja uciteljica drzala na zidu ucionice kartonce s ove cetiri reci. Evo sada, nekoliko decenija kasnije, znam kao iz topa koje se to cetiri negacije pisu zajedno. Pa malo li je?
Nedelju dana sam dobijala providnu tecnost kroz providnu cevku u svoj krvotok. Dobila sam tim putem pet grama hormona koji ce mi pomoci u necemu (a javicu vam i u cemu cim otkrijem), a iz mene je nepoznatim tokom (jer drugu cevcicu nisam videla prikacenu, a nisam ni osetila ubod) iscurela pamet za koju sam verovala da je posedujem i moj poznati cinizam. Sad se vi podsmevajte mojoj nevolji, ali moram biti veoma zadovoljna trenutnim stanjem i cinjenicom da znam koje se cetiri reci pisu zajedno s negacijom u nasem jeziku.