MOJE DOJKE SU OK!

„Čekam da malo dođem sebi pa da ti se javim.“

I posle par sati „Sve je čisto, ništa nije maligno“

Dve sms poruke koje sam primila pre tačno dve godine i jedanaest meseci. Još ih čuvam u telefonu zajedno s onim koje sam dobijala dok sam bila u porodilištu i nekim sličnim, onim najbitnijim prilikama u životu. Poslala mi ih je moja najbolja prijateljica, moja kuma, zapravo nije moja, nego mog muža, to nam je uvek teško da objasnimo, ali to nije ni bitno. Poslala mi ih je osoba bez koje mi je teško da zamislim svoj život. Imala je tada trideset godina i neku kvržicu na štitnoj žlezdi. Trebalo je da je prati na svakih šest meseci, ali jednom nije imala para da obavi analize, drugi put joj je muž bio na putu pa nije imao ko da joj čuva decu, treći put je potkačio onaj svinjski grip i sve tako nešto, nije joj se dalo – objektivno. Život ide, melje nas, nikada nam ne pruža šansu da malo zastanemo i kažemo sebi: čekaj, ako se ti sutra ne probudiš, Zemlja će se i dalje vrteti i oko sebe i oko Sunca, tvoj posao će neko obavljati, deca će ti jesti i neko će ih prati, i sve će biti, samo tebe neće. A trebalo bi. Svaki dan to treba da imamo na umu. Ona je svoju kvržicu zapustila, ona je porasla, počela je da se primećuje spolja, postalo joj je tesno tu, pa se spustila malo niže, na potpazušne žlezde, a onda još niže, na grudi. Činjenice su vrištale neumoljivo: maligno, maligno, maligno, maligno….devet puta! Devet ultra-zvukova, devet pregleda, bez nade, bez mogućnosti – maligno! I operacija po hitnom postupku. I tri jezive noći, prebrojavanja – koliko ona ima godina, koliko joj imaju deca, koliko bi još mogla sa tim, te koliko će oni tada imati, pa bes, pa očaj, pa onda prihvatanje i sabranost, pa milion emocija i raspoloženja. I prijatelji, i roditelji, i podrška, i ignorisanje, i strah, i sebičluk i da ne dužim. Operacija je bila brza i uspešna. Prvi ex tempore nalazi su govorili da su izvađeni uzorci benigni. Nada! I neverica, sumnja. Nekoliko nedelja kasnije stigli su rezultati – benigno! Dobila je još jednu šansu. I mi svi zajedno sa njom.

Moja majka je podstaknuta tom pričom zakazala sebi mamografiju i uhvatila jedan mali fibroadenom u prvim nedeljama stvaranja. Operisana i otpuštena kući u okviru dvadeset i četiri sata, zdrava i čitava.

Ja sam pokušavala godinama da namolim moju doktorku, ginekologa da mi pregleda grudi, da me pošalje na neko snimanje, ona je stalno govorila da je rano i da nema potrebe. Digla sam ruke. Zakazala sam jednog decembra, neposredno posle kumine operacije ultra-zvuk dojki u jednoj privatnoj radioloskoj ordinaciji za koju sam dobila preporuku sa nekoliko strana. Nalazi mi se u komšiluku, imaju najdivniju doktorku na svetu koja me namacka onim gelom od donje vilice do pupka i gleda, vrlo pažljivo i detaljno. Blaga je, inteligentna, govorljiva, jednostavna, imam poverenja u nju. Zvala sam ih samo jednom, te prve godine, svake iduce u decembru stigne mi sms – vreme je za Vaš godišnji pregled dojki. To košta toliko da svaki dan u godini ostavim deset dinara od kusura iz prodavnice, pijace, kako god. Ako nemate snage da se rvete sa birokratijom, sa lošim zdravstvenim sistemom i socijalnom politikom, ako imate hiljadu i jedno opravdanje i razlog, ostavite komentar, ja ću vam napisati samo jedan kontra-argument i hiljadu načina da prevarite sistem. Slažite sebe da vam pakla cigareta košta deset dinara više, odreknite se dvanaeste tašne po redu, pustite decu da preskoče poneku željicu, odustanite od neke večere…jer sve to možete uvek. Ako ste žive. Ja želim da budem i zato svakog decembra odem da čujem da su moje dojke ok! A tvoje?

Zena

Kad imate malu decu, onda ne mozete da planirate nista. Tako sam ja provela skoro godinu dana svog zivota cekajuci da svi odboluju, pa ozdrave, da prodju priredbe i testiranja, pa da pocnem da zivim. A ovih se dana nesto mislim – magi, to jeste tvoj zivot. Te zbog jedne drage devojke i njene mame :),  i jos jedne sedoh da nakuckam koju rec.

One se:

razvode,

udaju,

bore,

odustaju (jer im niko nije rekao da ce biti tako tesko)

nadaju

mole

trude

zrtvuju i

prave blesave ponekad.

One:  

 pokusavaju,

tragaju,

zele da budu prihvacene,

kriju nesigurnost

i mogu sve.

Radjaju

Kuvaju

Odlucuju se da ipak zele decu sa trideset i pet, pa sta?

Doktoriraju

Ciste

Mesaju ajvar

 i ne pada im na pamet da udju u kuhinju

Ne mogu same, ali to vise i nije tajna.

One su moje drugarice i ja ih volim. Jer dosta mi je toga da je covek coveku vuk, a zena zeni i gore od toga. Ja sam na njihovoj strani, drugacije necemo opstati.

introspekcija

„deci mozes da ostavis samo dobro obrazovanje i resene probleme!“ govorio mi je taj genije od coveka jos i pre nego sto sam imala decu. to za obrazovanje sam razumela iz odmah, a to sa resenim problemima sam uvidjala godinama. na raznim neresenim primerima. i ljuto sam sebi obecala da cu probleme da resavam na vreme i tamo gde im je mesto – u korenu, ili bar cim ih detektujem.

moja cerka ima sest godina. slatka je i poseduje neku neobicnu vrstu inteligencije. nikad o tome nisam razmisljala. ja sam pametna (dobro, sta sad), njihov tata takodje, nekako mi se podrazumevalo da ce i oni biti. ona zakljucuje bez greske. recimo, imala je dve godine kada sam se zaglavila u guzvi pored skupstine i ni makac. zamolila sam ih da ne galame u kolima, a ona je rekla: velika je guzva, puuuuno kola, mama je nervozna. i inace, hvata sve informacije u letu. jednom je dosla iz vrtica i rekla mi da su se tamo sto posto pojavile vaske. na pitanje otkud zna rekla je da je jedna vaspitacica mazila po glavi neko dete, a onda razrogacila oci i rekla koleginici: Jeco, covece, dodji da ti nesto kazem. sutradan su me u vrticu obavestili o pojavi malih gamadi. moje dete je tad imalo nepunih pet godina.

medjutim, nekako nam stvari sa pamcenjem zapinju. kao bebi samo joj pevala da besvesti. cim je progovorila, pocela je da reprodukuje sve sto joj se otvepa ili isprica, a onda je odjednom blokirala. kako se priblizilo vreme da krene  u skolu, ona vise ne moze da upamti nista. ni pesmice, ni engleske reci, ni slova…nista. i to je muci. a pocelo je da muci i mene. jer se otvara jedan mali, neprekidno prisutan problem u nasem svakodnevnom zivotu, a ja ne mogu vise da budem ta koja uvek prica nesto lose o svojoj deci.

juce sedim na nekom decijem rodjendanu i pita me drugarica koja ima cerku istog uzrasta da li moje dete cita i pise. osetila sam mali zalac sramote dok sam odgovarala da pise svoje ime i prezime, mama, tata i slicne jednostavne reci, a da ne cita gotovo nista, samo pojedinacna slova. onda sam osetila malo veci ubod ljubomore kad mi je ona rekla da njena cerka zna i da cita i da pise. a onda sam osetila nepodnosljivost izdaje svog deteta. to je moje prvence, moj najduze sanjani san, moja crna kiflica… moze da se desi hiljadu pobeda i poraza u mom zivotu, milioni malih i velikih uspeha i neuspeha, znam da cu kada se jednom moj zivot okonca umreti sa slikom moje princeze kada se tek rodila. a izdala sam je jer se stidim sto ne ispunjava neka moja ocekivanja za koja tvrdim da ni ne postoje. nisam resila svoje probleme. je l’ to sujeta? glupost? zelja da njoj bude dobro? koji je andrak? nisam oka sklopila celu noc. i mnogo mi je tesko bilo da ovo napisem.

doslo mi

ne mogu vise da trtljam o rebalansu budzeta, niti o uniformama koje su mi preplavile grad. gde god pogledam zuti prsluci, plave kapice, sve u cilju otimanja para narodu. pre neki dan jedan moj poznanik se vratio iz srbije u kojoj je rodjen u rusiju u kojoj zivi. pita ga neki kolega koji u srbiju nije dolazio godinama: kako je tamo, a ovaj odgovara: svako svakom duguje i niko ni otkoga ne trazi. taman tako. ali ja cu da odlutam od tih tema jer me ubijaju i cine da mi proradi stitna zelzda.

moj muz ima veliku familiju. bas veliku. nadje se tu svasta: i doktora i navijaca, i onih koji bi da rode cetvrto dete i onih kojima ne pada na pamet da decu radjaju uopste, i udovica, i onih sa po tri braka iza sebe, i onih bez dana skole i onih sa kojekakvim masterima, lepih, ruznih, nezasitih, skromnih, raskalasnih….bas svakakvih. i ja ih sve volim. vole i oni mene, ne mogu da kazem. usunjala sam se medju njih na kvarno. umiljato jagnje….kako ono bese. oni kazu da sam ja divna i pravedna, a ja mislim da bez tih ljudi ne bih prezivela gomilu pakosti koje mi je zivot prosipao pred noge. i volim taj osecaj kad znam da moze da se desi sve na svetu, a ja cu uvek imati kome da se izjadam i ko ce da mi pomogne. moju bazu. srecna sam zbog toga.

ovo sam htela da kazem

odvedem klince na plivanje, otrcim uz stepenice i predjem preko puta u moj omiljeni kafic iz davnih dana. sednem, narucim casu vina i casu vode i 45 minuta ne razmisljam ni o cemu. uzivam. to je moj nedeljni beg od svakodnevnih budalastina. mojih pet minuta. pre neki dan izvedem ritual, zabodem se na jedino slobodno mesto, izvadim knjigu, oni prigusili svetla, umalo nisam zaspala od miline. odjednom primetim da me nesto izludjuje. fokusiram se na svet oko mene i shvatim da za stolom pored sede neka dva momka, coveka, sta li su. i melju kao navijeni. pricali su i pricali i pricali… tacnije, jedan je pricao, drugi je potvrdjivao. prvo smo culi kako je u kini izgradjen most duzine 130 km, pa kako kod nas to nece nikad da se desi. pa kako ovde ne postoji ni mogucnost da se izgradi auto-put tolike duzine. pa kako ne valjaju ukljucenja na postojeci auto-put i to tacno koja i zbog cega. detaljno su pretresali svaki prilaz i iskljucenje i obradili zasto to i zbog cega nije dobro. onda su se vratili na kinu. i kako tamo sve moze i funkcionise. podigla sam pogled, ne vredi, vec su mi upropastili mojih 45 minuta. momci, onako, blizi dvadesetima. od tolike price pomislila sam da su barem neki inzenjeri. sve to sto su istrtljali tu su gledali na televiziji. tako kazu. ovo na diskaveriju, a ono na foksu. posle su presli na licne teme. bili su jos glasniji. taj koji je trtljao sve vreme rece da mora da vidi sa mamom da li ce da mu pozajmi neke pare da kupi kola, ali da nije siguran da ce hteti da mu izadje u susret jer vec drugi put obnavlja godinu na fakultetu. kako da je ne obnovis, mislim se, kad po ceo dan gledas tv. ne podnosim veliku pricu bez trunke licnog pozrtvovanja. zavrsi, dete, taj fakultet, pa napravi kinu u srbiji.

seljanka

moja otac je rodjen u Beogradu. i njegov otac takodje. moja majka je rodjena u onom gradu pored Beograda iz viceva. da li je nosila tarzanku u mladosti, nikada je nisam pitala. moj svekar je takodje rodjen u Beogradu. pa sta? nista. nekada sam bila mladi lokal-patriota  i verovala sam da je vrhunac duhovistosti kada se tata naljuti na mamu pa joj kaze: iduci put kad se budem zenio, zaboscu sestar u plan grada i ozeniti zenu iz uzeg kruga dvojke, vi autrougarke ste mi dosle glave. moj tata je bio dorcolac. po poreklu i opredeljenju. vracar, u kome smo ziveli kada sam ja bila mala, smatrao je predgradjem, a moje drugove cuburskim bilmezima. od tog njegovog beogradstva ja nemam nista. cak ni vezu u posti da platim racune preko reda. pre neki dan sam gledala neki domaci film u kome neki promaseni slucaj kaze: pa sta, sve su bre uzeli Kosovari, Bosanci, Kinezi ovi, Crnogorci, ovo je moje dvoriste, ne dam bre! i pored zelje i odluke da budem otvorenog uma, i pored ogromne lojalnosti i privrzenosti koju osecam prema nekim svojim prijateljima iz navedenih grupacija, zatitrao mi je osmejak na usnama kada sam cula tu recenicu. sta cu, skotic sam. no, nemam nameu da pricam o tome. potpuni sam pristalica decentralizacije i ako sam vam vec digla pritisak na dvesta i spremili ste se da me napicite po tom osnovu, udahnite duboko, pa da nastavimo. ja sam kravu videla prvi put kad sam uveliko isla u osnovnu skolu, tako mi se zalomilo. ali sam prosle godine ljuto resila da postanem zena seljak, zemljoradnik, ratar, kako god. posto roditelji mog muza imaju veliko dvoriste u kome neke jabuke rastu nicim izazvane, ja dodjoh na ideju da pomognem jos nekim biljcicama da nam se nadju na trpezi, jel’te. i tako angazovah svoju svekrvu da se pomeri i pomogne mi da posejem bastu. celo prolece smo nas dve sadile, cupkale, okopavale, zalivale, strepele, nadale se, radovale svakom listicu, psovale, raspitivale se, promasivale, saznavale… u martu sam otisla jos dalje. bivsu supu sam ispraznila od svega i kupila joj deset kokosaka. napravila sam joj pravo malo seosko domacinstvo sedam kilometara od terazija. o, cega sam se sve naslusala! od posalica tipa: jesu te to ucili na koncertu ritma nereda ili na fakultetu, do blago tebi i ja bih tako samo kad bih mogao. taj sto ne bi mogao uglavnom moze, nego nece, al’ dobro. tako smo mi ovog leta jeli, kako bi se to popularno reklo organik. neprskano, crvljivo i neplaceno. sve nase. ko nije pojeo nesto sto je svojom rukom odgajio, taj ne zna kakav je pravi ukus hrane. definitivno! sad merkam onu supu i mislim se kako bi bilo da u njoj zamuce neko tele….

jedno obicno zapazanje…samo moje

pre neki dan odem ja po decu u vrtic. vaspitacica moje cerke mi mase da sacekam. nije mi bilo svejedno, preslisavam se koliko para sam ponela jer znam da kad mi se vaspitacice posebno obracaju to znaci da su ih, nesrecnice, opet uvalili u nezgodnu situaciju da moraju roditeljima da traze pare za radne listove za nepostojeci predskolski program ili neku pozorisnu predstavu na koju sam ja svoju decu vec odavno odvela. nije trazila pare, dobro je. usled olaksanja koje je nastalo tim saznanjem prvih nekoliko sekundi je uopste nisam slusala, ali ono sto sam ukacila je da ju je moje dete prekinulo usred recenice da nesto objasni. onda joj je ona rekla da nije lepo da je prekida i pitala kakve to uopste veze ima sa onim o cemu oni pricaju, a moja veselnica joj mrtva hladna rekla: sacekaj, docicu do toga. motala, motala, i namotala na poentu. i stvarno je povezala, rece vaspitacica smejuci se. sad da se vratim jos malo dalje. kada sam rodila tu istu moju cerku, bila sam u sobi sa jednom zenom ciji se muz druzi sa mojim muzem. mi se nismo znale, tada smo se prvi put videle i nekako, podelivsi istu muku, brzo smo se zblizile. oni su oboje divni, tihi i vrlo smireni ljudi. posle smo se prvih nekoliko meseci redovno cule i razmenjivale iskustva. posto ta moja ista veselnica nije spavala gotovo nikad, bila sam pomalo ljubomorna na njene stalozene bebece isvestaje, kao iz reklame za pampers pelene. jednog dana sam docekala muza na vratima i pocela da se derem sve mlatarajuci rukama: jel’ ti znas da Jovana spava po celu noc, da jede uredno na svaka tri sata, da nikad ne place dovodeci roditelje na ivicu zivaca!!!!! on me je samo pogledao i rekao mi: a jel’ ti znas da njena majka nikad ne urla i ne mlatara rukama dok prica? dakle, „like father, like son“, tako nesto. i ja cu sad da motam, motam, pa cu valjda da namotam na ono sto hocu da kazem, a vas molim za malo strpljenja ako ga do sada vec niste izgubili.

ovaj svoj blog do sada sam uvek dozivljavala kao nesto odvojeno od sebe. pa dobro, ne bas od sebe, ali od nekog svog svakodnevnog zivota. pre neki dan videh preko svog fcbk naloga da su mahlat i jedna moja poznanica za koju sam verovala da za blog nikad cula nije linkovale isti tekst (cyber-bosanke, cini mi se). i tako mi se nesto odnos promenio. ovaj blog, to ipak jesam ja. pa kad vec jesam, da kazem nesto o tome.

bila je parada. bila je i sarada. bilo je svasta. ako ti je potrebno pet hiljada policajaca da prosetas gradom, tu nesto nije u redu. to je jedno. a drugo je sta se zeli postici tom setnjom i drugo je sto zbog tebe neko ne moze da se venca recimo (to mu dodje kao kolateralna steta, ali ne i ljudksa prava?). ali da se ne uvlacim u tu pricu (barem ne sada) jer cu otici stvarno presiroko. hocu da kazem sledece – kao reakciju na paradu i saradu videla sam po internetu mali milion clanaka koji nose u sebi ogromnu dozu ogorcenosti prema crkvi. to me je nateralo da se zamislim. bas ozbiljno zamislim. posto, dakle crkva po svojoj definiciji nije ono sto vam zaklanja vidik, a jeste svako onaj ko je u toj istoj krsten (svidjalo se to i krstenima i nekrstenima ili ne), ja sam crkkva. a verovatno i veliki broj upravo tih ljudi koji pise neki od tekstova. pa onda, hajde da se pozabavimo motivima i razlozima za toliku ogorcenost. razumem kada je neko stava da nase drustvo treba da bude sekularizovano. to razumem. razumem i da neko kaze: mene to ne zanima, ja u to ne verujem, ne tice me se ili tome slicno. razumem i da si kao neko ko se oseca delom te Crkve ostecen, ogorcen, razocaran. ali ako nesto u tebi porekece toliku strast, onda te se tice. ako te nervira crkva kao pojava, ljudi koji je postuju, svestenici koji se bogate, pa i Bog licno, tu mi nesto nije u redu. ako ne verjem, ja u crkvu ni ne ulazim, ne upraznjavam crkvene obrede. ako ne verujem, boli me bas uvo da se vencavam, krstavam i sahranjujem po hriscanskim obicajima. zasto me onda pogadja sto neko tamo trazi neki novac za to? meni ga nikada nece traziti, naprosto nece imati priliku? to mi namece odgovor da tekstove koje sam procitala pisu ljudi koji ipak imaju potrebu da Bog postoji i da postoji Crkva koja predstavlja nesto dobro. da su ljudi ogorceni zbog posledice neke vrste unutrasnjeg sukoba? to mi je jedini smisleni odgovor. jer opcija koja je preostala je to da njima smeta samo postojanje Crkve i njenih clanova samih po sebi. a onda ne znam kako da ih razlikujem od mladih navijaca osim po stilu oblacenja?

hej, gej!

ja sam verujuci pravoslavni hriscanin! ova recenica u danasnje vreme izaziva vise predrasuda nego sve homo, naci i ostale zajedno. verujte mi! osetila na svojoj kozi. ako kazem da sam to sto jesam – automatski idem u neku od fioka – glupa sam, zatucana, naivna…. navikla sam. ako jedem, pijem, pusim – pa da, vidi, ona mi kao u nesto veruje, odlazi u crkvu, a ovamo – pije, jbt! ako ne jedem, ne pijem, ne pusim – sektasica, folira se, uprepodobila, bezi od nje. navikla sam. ne smeta mi. ne ulazim u raspravu sa ljudima koji nisu procitali Sveto Pismo makar jedanput. jalovo je. kako bih mogla da im objasnim u sta ja to verujem, zasto je u Crkvi poslusnost kao izraz slobode vrlina. nemoguce je. zato cutim. i molim da me se ostavi na miru. mogla bih da svoj iq prilozim uz licnu kartu kao odbranu svoje hriscanske inteligencije. mogla bih. ali necu. cutim i ne diram nikog, pa zahtevam da i mene niko ne dira. verujem u Boga, ne u svestenike. znam bolje od vecine onih koji ih napadaju kakvi su. mogu da budu i gori nego sto mislite. mogu i da budu bolji nego sto ste im ikada pruzili sansu da pokazu. njihova stvar. verujem da ce odgovarati za sve sto su ucinili, a bogami i za ono sto nisu. ako vidim da neki voli pare vise od ljudi, on je za mene budala. nosio mantiju ili ne. ukoliko je nosi, tim pre. sa takvim ljudima nemam posla. ostavim uvek malu sansu, ali sumnjam u promene. ko je izabrao da mu novac bude bog, sa te ce se droge tesko skinuti. njegovo pravo. i muka, verujem. sramota me je zbog mnogo toga sto se desava u Crkvi, kao sto je, sigurna sam, i vecinu nas ponekad bilo sramota zbog necega sto mu rade roditelji ili deca. sramota me je, ali moja je. kad mogu da uticem na nesto, uticem. kad ne mogu, trudim se da menjam sebe. to nisam izmislila ja. ali kazem, na sve vrste predrasuda sam navikla i ne uzbudjujem se. ono sto me izvodi iz pameti je pojava nekih pseudo likova koji daju sebi za pravo da u ime Crkve, morala, ljubavi, ispravnosti, pa i Boga himself pozivaju na bunt, na mrznju, na haos i razmisljanje o nebitnim stvarima. neka spava ko s kim hoce, aman! barem dva puta nedeljno vidim na ulici dva momka kako se grle i drze za ruke. a vidite ih i vi sto ste hrabri samo u masi, pa nista, prodjete pored njih i gledate svoja posla. nemojte mi samo vi stajati na branike porodici, dangube i lezilebovici koje mame i tate tetosu u ranim cetrdesetim. i jos nesto – primetila sam da su protiv gej populacije uvek glasniji muskarci. mislite o tome.

jesen je…opet

kupila sam na snizenju jednu serpu od emajla, sa nacrtanim povrcem po njoj, pravu pravcatu, kao kad sam bila mala ja, i kada ste bili mali vi. morala sam odmah da skuvam supu u njoj, onako po vojvodjanski, kao sto je kuvala moja baba nedeljom. kuca mi mirise na neku slast od paskanata ili secanja, nemam pojma.

moja cerka je u okviru predskolskog programa pravila rad od prirodnih materijala i dobila neku nagradicu pred predstojecu deciju nedelju. naterala mi je suze na oci, napodnosljivo sam emotivna kada su ti zbirovi u pitanju.

najtolerantniji muz na svetu je pronasao salas na pedesetak kilometara od naseg grada u koji se zavlacimo kao dvoje ostrascenih ljubavnika, pijemo vino i slusamo cigane.

provevsi nekoliko jezivih veceri pokusavajuci da vodim dijalog sa nekim beskrajno povrsnim i bezlicnim ljudima shvatila sam koliko sam srecna sto imam tih nekih pet, osam, deset ljudi sa kojima su razgovori uvek sustinski, cak i kad su obicna blebetanja.

jesen je, kao sto rekoh pre godinu dana, moje omiljino godisnje doba, boje su eksplodirale, klinci krecu u skolu, sve mirise na ocekivanja i nadu, bere se grozdje, pravi se zimnica, nema lepsih senzacija za moja cula.

u draftu

moj zivot stoji u draftu: pobacati raspalu garderobu; srediti podrum; napraviti policu za knjige i konacno ih izvaditi iz kreveta i kojekakvih budzaka; okrenuti tih nekoliko brojeva telefona koje drzim u malom mozgu nekoliko godina; poslati fotografije sa letovanja; napisati post….sve cu to sutra. pratila sam u jednom dnevnom listu neku rubriku pod nazivom psihologija svakodnevnice ili tako nesto. covek pise nesto sto ja znam, a bahato ignorisem, da je odlaganje i neodlucnost bolest savremenog sveta, da terapeuti polako uvode neodlucnost medju poremecaje. ne bih da se bas psihoanaliziram, ali da to moje odlaganje ne donosi nista dobro, istina je.

moj dan je propao ako u njemu nisam nista zakljucila, shvatila, naucila… tako nekako. mozak mi radi na cetiri koloseka. sto god da cujem, vodi me negde, pa me to odvede negde, povezujem, analiziram, sintetisem… ponekad pomislim da sam dobro normalna sta sve protutnji kroz ovu moju malu glavu. i svaki dan pomislim: e, ovo cu da zapisem na blogu, pa cu posle da se vracam tome, pa ce ljudi da citaju, da vidim sta drugi misle na tu temu i kako to dozivljavaju. i nista! sve ostane u nekom mom privatnom draftu u glavi i stvara valjda neke stavove. nadam se.

ali, evo sta mi se danas dogodilo. krenula sam jutros na jedno mesto. bilo mi je vazno da stignem na vreme, ali to mi nikako nije polazilo za rukom. bila je to neka kao proslava, bila sam lepa i doterana (ovo je vazno za dalji tok price) . na brankovom mostu stojim u koloni, semafor se otvara i zatvara po sedmi put, a kolona se ne pomera. pored mene brisu automobili zutom trakom sve u sesnaest. ja pravila postujem. ako je zakon da se pale farovi danju, ja ih palim i opsesivna sam u tome. uvek stojim u kolonama i posandrcam kad mi se neko umuvava sa strane. dobro, majku mu, ako dvesta ljudi moze da ceka, mozes i ti! danas sam usla u tu zutu traku, ne znam ni sama zasto. na kraju mosta mase onaj cika u uniformi da stanem. dobar dan, dobar dan. zasto vozite zutom trakom? zurim. gde zurite u deset ujutru? zurim. kazna je pet hiljada. dobro. kazem, kazna je pet hiljada! dobro, pisite. hocete potpisati zapisnik? hocu. i eto. kad sam stigla na svoj cilj, svi su me napali da nisam normalna, da se to tako ne radi, da je trebalo malo da trepcem, malo da kazem da ce me muz ubiiiiiti, malo da ponudim pare…. muz mi je rekao da sam ja komunista, da hocu pravdu za sve i svima isto, a da to ne postoji i da tako ne ide. ali nije me ubio jos uvek. ja ne znam, majku mu, ako postoji propis i ja ga krsim, kako da se bunim. s druge strane, da trepcem i prevrcem ocima zarad para, meni to zvuci kao neki vid prostitucije. to cu onda da radim za malo vece pare.